To be, or not to be? -
Autor mc | 1 Novembar, 2020 | read_nums (47)

       Ne mogu da se uhvatim za ruku. Da se sa sobom pozdravim. Ne samo da mi je mrsko, nego i ne osećam neku bliskost sa sobom. Znaš, kad poznaješ čoveka, pružiš mu ruku, pa ga povučeš na grudi, pa mu lupiš po leđima, dok mu vazduh ne krene da muca... Ama, ja - ne mogu! I ne bih ovo pričao da to nije muka. Eee, ljudi, ogromna muka! 
       Rodio sam se sa sobom, tu smo nekako i bili bliski skoro kao sijamci, šta ćeš, mutavci i jedan i drugi. Zajedno smo rasli, igrali se, mislili, radovali se, plakali. E, polse toga, kad smo malo poodrasli, znate, kad su nam krenuli mustaći, poče ono da mi kontrira. Ja se igram - ono me gleda prekrštenih ruku, ja se radujem - ono plače; ja plačem - ono se smeje, igra od sreće!  Dok radim, pričam, družim se, ma i dok spavam, jedem - ono zvoca. Moja Ljubica ne zvoca toliko, ljudi! Ono ne zaklapa: "to što kažeš, nisam ja", "to što hoćeš nije iskreno", "to što radiš, nije za nas dobro", to što misliš me odbacuje - ne misliš na Sebe". I sve tako dok jednom nisam puk'o i poslao ga u ćoše! Završio sam sa sobom svaku vezu, svaki kontakt - jednostavno, više nismo bili bliski. Ne treba ti ni žena da ti zvoca, kamoli sa sobom da ne možeš da se dogovoriš! I eto, to se sve izdogađalo do moje 35. Sad mi je 45.
       Dugo se od onda, kad sam raskrstio sa sobom, nisam sa njim ni video. Bilo je pokušaja da opet zvoca, samo me odjednom iznenadi, uglavnom kad sam sam, ali sam ga brzo prokljuvio i čim krene da šapuće, sasečem ga, što bi se reklo - promenim kanal. I ono se polako ućutalo.
       Primetio sam bio da sam nekako prazan, da sam omlitaveo, da mi nešto fali, često sam se stideo onog što sam mogao da vidim u ogledalu i spolja i iznutra. Prezreo sam sebe.
       Gledam se tako u ogledao i ne osećam nikakvu blistkost prema odrazu koji vidim. Zato ne mogu da mi pružim ruku. Ćutim, usamljen i tup, postavljam pitanje odakle ja ovde i ko sam? Ljubica mi više ne zvoca, a dobro bi mi došlo. Nije više u mogućnosti. Toliko sam bio očajan da sam otišao do ćošeta. I, pazite sad.
        Sebe i dalje tamo čeka. Čeka mene! Mene ovakvog propalog i nikakvog. I znate šta još? Pruža mi ruku. Eto... Ja svoju samo ispružim, onako u šoku, čini mi se kao da je sama pošla, ono skoči, dohvati je. Tu sam se već osvestio - pogrešio sam, oterao sam sebe od mene. Onda sam mu stegao ruku, kao i sebe moju, dobro sam je istresao, privukao sam ga na grudi, izlupao po leđima, dok mu nije vazduh zamucao. A onda?
        Onda sam ga pustio da zvoca do mile volje! 
          
       

    My picture!

Kategorije

Arhiva

Linkovi